U Subotici je nakon sv. ratova, a naročito od 1970-ih delalo nekoliko mikologa, nekih samozvanih i nekih koji su završili neke kurseve, ali uglavnom svi smo mi bili samouki, mikolozi autodidakte, na neki način.
Svako je dolazio do priručnika kako je stigao a učilo se i od jedni drugih. Krenulo se pre svega iz zabave i gastronomske znatiželje u branje gljiva. "Gljivari" su pre svega bili lokalni sakupljači, od kojih se (barem u mom delu priče) izdvojio moj imenjak Jožef Arnold. On je kao profesionalni fotograf pionirskim radom slikao i ovekovečio velik broj gljiva. Nešto od tog materijala, koji je uglavnom nastao u vidu dijapozitiva je otišlo na fotografske izložbe, a jedan deo je sistematski obrađen u tekstovima na mađarskom jeziku, u listu Mađarska Reč. Drugi su bili pre svega odgajivači, a i na tom polju generalno je vladalo pionirsko eksperimentisanje po ugledu na inostrane primere za koje se čulo. Šampinjon, bukovača, šitake i ostali nisu još bili neki unosan biznis, samo nešto za šta su se interesovali avanturističnije opredelejeni. Priručnika i domaćih iskustva je bilo relativno malo, sećam se da je Jožef i sam napravio malu sobu-laboratoriju za gajenje bukovače (amaterski se pre toga bavio hemijom, pa je laboratoriju samo preuredio za gljive). Miceliju je sam proizvodio i uspešno nekoliko godina prodavao gljive odgajivane na nejlonskim džakovima punim slame. U tome ga je savetovao drugi naš gljivar, Šandor Koso lekar iz Subotice, čije ime sigurno su upoznali mikolozi i šire. On je završio kurs o pozvanju gljiva u Budimpešti kod iskusna dva mikologa Kalmara i Makare, a kasnije je taj kurs položio i moj imenjak. Radovi i tekstovi dr. Kosoa naročito o bukovači, a nešto manje i o divljim vrstama objavljivani su naširoko u poljoprivrednim i drugim časopisima širom tadašnje Jugoslavije. Ja sam se ozbiljnije posvetio gljivama odmah nakon nabavke prvih foto-aparata sa kojima se mogao napraviti makro, negde krajem 80-ih. Pozivam vas na putovanje kroz svet gljiva moga kraja!
No comments:
Post a Comment